...onaj isti? Jesam li?
I dalje volim da gluvarim parkom,
i dalje volim da gledam u zvezde,
i dalje volim da odlutam daleko,
i dalje volim da volim...idalje...
ali više nisam ono što sam samo trenutak ranije bio.
Momenti nanizani u nisku bez početka i kraja. Kovitlac reke vremena oblikuje naše živote. Svaki trenutak jedan je talas. Svaki talas na jedan je, neponovljiv način prelomljen.
Ne volim promene i ne volim da priznam promene. Ali me nepobitna činjenica pokopava: promene se dešavaju! Svuda oko mene i svuda u meni.
Ostaje isto samo to da sam, kao i moj profa informatike (i kao sva ostala deca) i ja rođen! Da me nije donela roda, u šta su moji roditelji slepo verovali iako sam im ja uporno
