Милорад Блажић - Сомбор

БИЦИКЛИСТИЧКА ТУРА ПРАВОСЛАВЉА СОМБОР – ХИЛАНДАР 2009

ОД ОСТРОГА ДО ХИЛАНДАРА

Припреме  за бициклистичку туру православља симболично названу „ Сомбор – Хиландар 2009“ започео сам недуго пошто сам са пријатељима  успешно  завршио бициклистички поход од Сомбора до манастира Острог, у времену од 22 до 29 јула прошле године. Јединих месец дана паузе имао сам због пада са бицикла, који сам доживео четвртог дана путешествија, негде на путу према Фочи, илити Србињу, у Републици Српској. На сву срећу, пад није оставио неке теже последице: једино сам, због нагњечења левих ребара, морао паузирати, да бих се потпуно опоравио.

Сумирајући припреме, које су потрајале скоро целу годину, у суштини сам више него задовољан: прешао сам на бициклу негде око 4 000 км, што је двоструко више у односу на припремни период  на пут до манастира Острог. Али, и пут до манастира Хиландар је скоро двоструко дужи( 640 км: 1 100 км).  Зими сам возио нешто мање, због лоших временских услова, али сам у рано пролеће већ био у пуном погону. Превалио  сам  четрдесетак тура, у распону до 50 до 150 км, на релацијама према Оџацима, Суботици, Зобнатици и сл.

У очекивању поласка било би нескромно рећи да нисам задовољан оним што сам до сада урадио. Захваљујући Милораду Паскашу,  секретару  Регионалне привредне коморе Сомбор, који ме упознао са Градимиром Станићем, који ради у издавачкој делатности Српске патријаршије у Београду,  на „велика врата“  сам ушао у предворје авантуре коју нестрпљиво очекујем. Кратак пријатељски разговор, као да се годинама познајемо, у Бањи Јунаковић, код Апатина, био је само први корак до одласка у Српску патријаршију, где смо договорили да добијем благослов за боравак у успутним манастирима, све до Прохора Пчињског.

Већи део слободног времена, у последњих месец дана, провео сам у прикупљању неопходне документације   за  грчку амбасаду у Београду, почевши од најнеопходнијих докумената, па све до оних који би, за сваки случај, могли послужити. Разноразне потврде, почевши од Завичајног удружења Срба „Коријени“, па преко потврде АК „Ветеран“, из Београда, БК „АС“ из Апатина,  дописа манастира Хиландар са благословом и гаранцијом за боравак на територији Грчке, сваки је имао посебну „специфичну“ тежину. Једини камен спотицања, тако су ми рекли, могао би бити мој статус  незапосленог лица, али сам и ту имао решење, које ми је предложио мој другар Драган Ћирић, из Новог Сада, који нажалост, због обавеза на радном месту, неће моћи да ми прави друштво у овом необичном подухвату. Захваљујући разумевању Милене Рацков Ковачић, која ми је потписала потврду о издржавању, све са пратећом докуметацијом,  био сам „пун ко шипак“ разноразних потврда( укупно петнаестак), од чега је она, коју сам добио од РТВ Среће, вл. Мише Радовића, у којој стоји да на бициклистички поход идем  као њихов новинар-сарадник, да бих направио фото, видео запис и путописну репортажу, што ћу наравно и учинити,  можда била „језичак“ на ваги.  

Два одласка у Амбасаду Грчке у Београду  била су довољна да бих добио визу: први, 14. августа, након што сам претходно, телефонским  позивом,  на  број : 0800 15 15 15 ,  добио заказан термин, и други: када сам  19. августа, у поподневним часвима, добио визу.  Имао сам срећу да сам, негде око 16 часова, када сам дошао испред  зграде грчке амбасаде,  био четврти на реду, тако да сам већ у 17,05 имао визирани пасош у џепу. Морам, пре и после свега, да истакнем велику захвалност љубазном особљу грчке амбасаде које је, врло коректно и врло професионално, одрадило свој посао, мада сам о њима  и њиховом понашању пре тога слушао разноразне, доста негативне  приче.  Уз помоћ мог колеге са маратонских стаза Дамира Марковића, који је преко Марка Бугарског и Љубе Лилића, успео да издејствује потврду о бесплатном путовању на релацији Сомбор – Београд – Сомбор, успео сам да,  у износу од 1 700 дин, колико  кошта повратна карта за ову релацију, умањим трошкове.

Наравно, најважније за овај подухват је спремно и мултисервисирано бицикло, што сам врло радо  препустио мом драгом пријатељу Ђанију Мартону,  који је и прошле године припремио, додуше други, бицикл, тако да са њим нисам имао скоро никаквих проблема. Одлучио сам овога пута, поучен искуствима из прошлогодишњег путешествија, понети у бисагама само оно најнеопходније:  одећу, обућу, храну, резервни прибор и сл, јер сваки килограм на бициклу на овој тури значи напор више.

Жао ми је, што након вишемесечних преговора, договора,  размењених безброј  е-меилова, мој другар и несуђени хиландарски брат Драган Ћирић,  из Новог Сада, неће моћи да ми прави друштво. Мислим да би били идеалан бициклистички пар за ову туру, а његово искуство из ранијих планинарских боравака у манастиру Хиландар, као и у самој Грчкој, би ми било од непроцењиве важности. Овако, мораћу да се задовољим његовом пратњом од Новог Сада до Београда, а друштво ће ми, на једном делу пута, од Ниша до манастира Прохор Пчињски,   правити мој нови пријатељ Рајко Павличић Радоњић, који је недавно, на својој бициклистичкој тури од Ниша до Осијека и назад, три дана провео у Сомбору  као мој гост.

ДАН ДРУГИ

НОВИ САД – НОВИ БЕОГРАД

Мој домаћин Ћира и ја смо, као прави професионалци, устали врло рано. Моје спавање баш и није било дуготрајно, али ми је ипак, и поред краткоће, пријало. Из Новог Сада излазимо, путем од Новог насеља, према Инђији, Старој и Новој Пазови, Новом Београду, који је наша крајња дестинација.

На (пра)старом путу којим се ређе иде( погодите зашто???), препуним пукотина, рупа, након напорног, четири километра дугог успона на чувени Банстол, на делу пута према Чортановцима, пресретне нас један наш маратонац, Милан Остојић,  из Београда, који је ишао у посету родбини у Нови  Бечеј. Наставак пута заједно „педаламо“, што би рекао мој брат Рајко из Ниша, успут причајући о разноразним догодовштинама, наравно понајвише о истрчаним маратонским тркама, али и онима које следе. На излоканом путу, потребна је пуна концентрација, да се бицикло не би, не дај Боже, заглавило у неку рупу.

Код мог пријатеља из детињства, Лазара Марића популарно званог Лаки, који је својевремено провео једну сезону у београдском „Партизану“, све са Далипагићем, Кићановићем, Фарчићем и  преосталилм члановима „једанаесторице величанствених“ , као дванаести-тринаести играч,  а након тога једну сезону у „Железничару“ из Чачка, где се након тога посветио слатком београдском ноћном животу, стижемо око четири. Требало нам је мало времена да се бициклима снађемо на територији Новог Београда, али када смо код њега стигли, видимо  унаоколо познат „терен“. Његов стан се налази тик испод бента, то је тзв. Савски кеј, где ми долазимо сваког новембра месеца на Првенство Србије у полумаратону.

Лаки и ја се, иначе, нисмо видели неких десетак година. Последњи пут је то било на Новом Београду, у хали „Пионир“, када је ОКК „Апатин“ играо полуфиналну утакмицу са тадашњим ОКК „Београдом“.  Лаки нас, након што смо у ране јутарње сате договорили долазак, љубазно дочекује, све са породицом: женом Јасмином, сином Момом и  прелепом кћерком Милом. Његовог сина сам задњи пут видео у Новом Травнику, када је имао само седам година. Сто препун разноразних ђаконија: специјалитета које су испекле и припремиле Јасмина и Мила заједничким снагама. Ћира и ја смо се буквално растурили од јела и пића, а Лаки, наш домаћин, је сасвим лагано, у свом стилу, пијуцкао ракијицу. Прича по прича и стигоше и Лакијеви родитељи: мајка Јованка и отац Бранко, у Новом Травнику много познатији  по надимку „Борац“. У међувремену стиже и Лакијев кумашин Машан, тако да је дружење било стварно на нивоу.

Међутим, умор, након што је Ћира отишао до железничке станице и вратио се кући возом у Нови Сад, учинио је своје. Легао сам већ врло рано, око девет сати, први пут се пробудио после два по поноћи, медитирао, преживљавао утиске, поново покушавао да заспим и тако све до седам сати и шеснаест минута, када ме Лаки пробудио на лаганицу.  Мој домаћин је, за добро јутро, поново  кренуо са ракијицом,  као и кафом, које је понудио и мени. Ја сам то, наравно, одбио, али сасвим љубазно, али сам заузуврат очекивао доручак, за који сам био више него расположен. Али  од тога не би ништа, као можда и од неког еврића, за које сам можда очекивао да ће ми понудити да ми се нађе на путу, знајући да је он увек био и остао велики Србин. Мада, увек се хвалио  Јасмини, како сам ја једини његов  другар из Новог Травника  који од њега није тражио ништа, нити један једини динар. Но, шта је, ту је.  Време за полазак се приближило. Лаки ме је, каже тек толико да види како возим бицикло, мало испратио, а ја сам, као неко ко већ има искуства на београдским друмовима, кренуо пут Авале, Јајинаца, Младеновца и других успутних места.

ДАН ТРЕЋИ

 НОВИ БЕОГРАД – МАНАСТИР КОПОРИН

Након релативно добро проспаване ноћи код Лакија  и обавезног одласка  у ВЦ, након чега сам имао  беспоштедну и мукотрпну  борбу са једним досадним  и крвожедним комарцем,  пардон комарицом, која  ми буквално није давала  ни секунд мира, кренуо сам београдским асфалтом пут Газеле, мало лутао све  до Звездиног стадиона, а онда до изнемоглости узбрдицом Авале. На преласку код Газеле био је неки мали штрајк али сам, захваљујући љубазним полицајцима, без проблема наставио даље. Авала, иначе, не изгледа нимало „опасна“, када  се гледа са стране, али,  када возите бицикло, онда је то нешто сасвим друго. До сада ми је била позната само са  неких трка, када смо ишли аутобусом и када је то  био јединствен доживљај.  Педалам ја, што би рекао  мој  брат Рајко, а од Авалског торња ни трага ни гласа. Као да се сакрио негде међу облаке. Мучио сам се тако око два и по  сата, продужио даље према Јајинцима и Младеновцу, до кога је исто тако неочекивано велики успон, а потом даље низбрдо, па равно, па опет узбрдо и низбрдо према Смедеревскокј Паланци и Великој Плани. Својевремено сам размишљао да моја маршрута буде преко Смедерева, између осталог и због прелепе тврђаве, али је превагнула ова скорија одлука из не знам којих разлога. На целој тој деоници појео сам само једну једину чоколадицу, чија је енергетска вредност, ипак, била јако велика. Попио сам и једно МБ, али и  ладно Лав  пиво( или јеси илли ниси), и то је било све. На једном делу пута, ни крив ни дужан, сретнем једног београдског бициклисту рекреативцца: Воју, преводиоца на кинески језик. Возио је „Cube“ бицикло, а с обзиром на његову праву бициклистичку грађу, иако има 41 годину, предложио сам му да се мало активније укључи у неки београдски клуб, ради евентуалчног учешћа на тркама кроз Србију, али и Дунавском и Печујском купу. У ту сврху дао сам му Ђанијев  број телефона, ради контакта. Воја ми се похвалио да му посао превођења релативно добро иде, иако је сада независни преводилац, док је раније радио при Дому омладине.

Воја ме пратио све до скретања према Тополи и  Крагујевцу, а након што ме питао да ли има потребе да ме прати даље, а ја му рекао да нема, одједрио је пут Тополе и Коксмаја. Код испијања  новог пива у некој недођији сретнем једног бившег Сарајлију, а сада становника више ни мање него Лос  Анђелеса, са једном предивном девојком, мало старијом од њега,  која је по мом скромном мишљењу мексичко – индијанске крви. Преедивна, сва у белом, као спремна за  венчање.  А коса, то је тек прича за себе.  А тек њен бестелесни ход, као да је међу облацима. Ја сам више пиљио у њу него што сам слушао њега и она  је то приметила и помало кокетирала, тек толико да ми заголица машту. А заголицала ју је,  и те како... На улазу у Велику Плану, код питања куда даље, упознам момка који је, пре неколико дана, купио ауто код једног Сопмборца. У разговору закључујемо да се ради о Ненаду Жегарцу, који тренутно ради као возач у Хитној помоћи, а који је, иначе, рођени брат Предрага Пеђе Жегарца, који је у раним деведесетим  годинама  играо кошарку за сомборски клуб и то, вероваили или не, са висином од 190 цм, играо је центра. Ваљда је тако било у неком од  локалних далматинских клубова, за које каже да је играо.

На успону према манастиру Копорин, који је са обе стране препун купина, нисам могао да одолим ни мирису, али ни укусу ових „божјих“ плодова. То се врло брзо касније показало као несмотрено, јер сам успут, на око два и по километра до манастира, покупио и један трн, који је пробушио предњу гуму, тако да сам следећу деоницу, дивећи се успут прелепој природи, гурао бајк, не баш по својој вољи и жељи. Манастир Копорин је оивичен прелепом шумом, тако да се скоро уопште не види, све док не дођете до његовиј  божанских капија и  рајских двери. Ту ме, вероватно, као и остале, дочекује премалена, али изузетно пријатна и гостољубиа мати Нина,  заменица игуманије Агније, послужује ме ратлуком и водом , а непосредно након тога и кафом. Манастирско здање( ради се о женском манастиру) је прелепо, а нарочито црква, у којој се налазе мошти светог деспота Стефана Лазаревића. Неизоставно  је било не  отићи и до оближњег извора свете воде на који сам, у очекивању смештаја, такође отишао. Дежурни прота и мати Нина ме спроводе до собе која је за мене у том тренутку, али и касније била „де лукс“ категорије, све са ВЦ-ом и купатилом, ручницима и свим осталим потрепштинама. Након распакирања ствари туширање, прање косе, кинеског шорца, који се касније показао  лошим, али само код прања. Бојећи се да не заспем пре времена, а не видим толику лепоту манастирског комплекса, прелазим на другу „туру“ преписке са самим собом, након тога мало планирам сутрашњи пут, поново шетам до светог извора и ... то би било то за прва три дана и око тристо пређених километара.  Епилог: помало укочена леђа, није ни чудо, мало укочен врат, нажуљано дупе, али и превелико духовно задовољство. Можда на крају од мене и постане неки духовник, ко зна???

Да не заборавим: у сувенирнци сам купио бројаницу, али и занимљиву књигу где сам, између осталог,  прелиставајући сазнао да је игуманија Агнија моја земљакиња, из околине Бањалуке,  што сам јој у разговору једном приликом и рекао и било јој је врло драго. И, још нешто, манастир Копорин је надалеко чувен по молитвама светог деспота Стефана Лазаревића, на које многи долазе, из Србије, али и и из окружења и  из целе Европе, о чему је  мати Нина причала пред само затварање манастирских капија, које се закључавају тачно у двадесет часова. Многе жене које годинама нису могле да затрудне, многи болесници са неизлечивим болестима долазили су, молили се Богу, клањали пред моштима светог деспота Стефана Лазаревића, а онда потом причали о чудима која су се десила за веома кратко време. 

ДАН ЧЕТРВРТИ

МАНАСТИР КОПОРИН – МАНАСТИР СВЕТИ РОМАН

Након десетак  сати труцкања по србијанским друмовима, а све у стилу „ што јужније, то тужније“, од којих већина као да датира из деветнаестог века, тешко да могу бити толико сабран,  да све што ми се дешавало успут,  ставим на папир. Ипак, покушаћу.

У манастиру Копорин спавао сам, буквално, као бебица, али само до  после поноћи. И то би било то. Након што дуже времена нисам могао да заспим, спаковао сам ствари, да бих ујутро уштедео на времену.  Након неколико  дугих сати  проведених у стилу „ окрени – обрни“, успео сам тек у рану зору, бар тако ми се чини, релативно чврсто зуаспати, ваљда опијен свежином планинског ваздуха. Први јутарњи задатак био ми је променити гуму, у чему баш нисам много вешт, као ни у свему осталом што је везано за бицикло. Ја знам само возити и то је све.  У мењању гуме пуних сат времена домар и ја надмудривали смо се како поставити нову  гуму. Задатак је био сасвим прост, а ми смо том проблему приступили са филозофске стране. Након што смо обојица увидели своје грешке,  пружили смо један другоме руку за успешно и „ефектно“ одрађен посао, а ја сам му, у недостатку било каквог поклона, оставио  пробушену гуму коју ће он већ на неки начин искористити. Уз благонаклони поздрав са игуманијом Агнијом кренуо сам према  Великој Плани. Време је било више него лепо, сунчано, али већ помало напорно за моје (пре)печено чело, које ме већ полако почело болети, иако сам га, мало-мало, мазао кремом купљеном   у Сомбору,  у једној од  радњи „Све за 99“.  

Тога дана, четвртог по реду, за време десеточасовне вожње, доживео сам све и свашта: возио бицикло по најразличитијим путевима, од раних, недавно пресвучених новим, „свежим“ асфалтом,  у Палмином стилу, па све до оних „краљевских, а све у стилу: узбрдо, низбрдо, па опет узбрдо, и узбрдо, и тако до изнемоглости.  Ражањ  је за мене био посебна прича, за мојих стотињак килограма „живе“ ваге, плус 12 килограма  тешко бицикло, плус двадесетак килограма у бисагама и на корману. Било је, богами, и гурања бицикла узбрдо, као према Јагодини, а тек на Ражњу, уз присилно посматрање уистину лепе и дивље природе. Поред мене су, тако је мени бар изгледало,  на ауто – путу, астрономском брзином пролетала кола, а ја сам ишао стрпљиво и мукотрпно, педаљ по педаљу, корак по корак, километар по километар.

У Јагодини сретнем, да ли случајно или намерно, маратонца Радована Кнежевића, који је са нама био на балканијади у Пловдиву. У први мах нити је он препознао мене, нити ја њега. Ипак, ја сам био мало бржи, а он је био потпуно сигуран у мој идентитет када сам скинуо наочаре, рекавши“ Па ми се знамо!.  Поклонио ми је своју визит карту, испред импровизоване тезге на којој је продавао књиге, испред локалне робне куће.

 У Ражњу сам, пак, срео тројицу младих  бициклиста из Аустрије, који су се враћали  кући из Истамбула. За четири дана на разноразним друмовима успели су превалити чак 800 километара, по 200 сваки дан. Свака часта за њих.  Један од њих сасвим солидно је причао српски, за кога каже да га је научио у Марибору, у који често долази. Ништа нисам разумео, али пут је био пред нама, поздравили смо се и пожелели једни другима срећан пут.  И успут се  млади  аустријски полиглота похвали да зна чак 25 језика и  разних дијалеката. Питам се само када и где је све то научио за његових, по мојој процени, тридесетак година. У међувремену заборавилли смо и они и ја наточити воду  на оближњој пумпи, где сам се ја распитивао за одлазак у манастир свети Роман. На раскршћу за манастир, након што сам прошао кроз село Прасковче, дочека ме, у знак добродошлице, рој од 153 муве, које су се лепиле за све што су стигле: моје очи, уши, нос, уста,  торбицу на корману. Сва срећа што на бициклу нисам имао никакве хране. Не бих живу главу извукао.  Након тога дочекала ме  дежурна сестра, која ми се додуше није ни представила,  и која ми је рекла да су то домаће муве, које се већ припремају  на време за  свој зимски сан.  Одвела ме у самотничке одаје, у стилу 19. века, показала пољски ВЦ, чесму на отвореном. Вечере нема, а нема ни доручка, а од хране ни трага ни гласа. Мораћу се задовољити недавно купљеним, скоро  узаврелим шљивама, парчетом хлеба које ми је, ни криво ни дужно, остало, водом и то је све. Подвижнички, зар не?  У ишчекивању сна, сабирем и одузимам утиске, шаљем поруку Ђанију, поруку брату Рајку, и још мало седења, али овај пут без мушица које , изгледа, иду рано на спавање. Након тога уследило је легање у средњевековни кревет и покривање зимским јорганом који ми  у току ноћи није био сувишан.

П. С. Био ми је то најдужи  и најтежи дан до сада. Прешао сам око 140 километара, уз поприличну жегу , али, што је најважније, прегрмео сам. Није лоше за једног маторца од непуних 56 година, зар не?

ДАН ПЕТИ

МАНАСТИР СВЕТИ РОМАН – НИШ

Из манастира свети Роман,чији корени  датирају  још из деветог века,  кренуо сам бициклом рано ујутро , већ око седам часова, иако сам  са братом Рајком из Ниша договорио састанак у Алексинцу, који је доста близу,  тек у 10 часова. Пут је био доста захвалан, тако да сам у центру Алексинца био већ негде око осам и четрдесетпет. У оближњем угоститељском објекту појео сам врло сласан бурек са сиром, попио једно мало млеко, које ми је поприлично пријало. Нови договор за виђење са Рајком био је да се нађемо у селу Житковац,  где смо се врло брзо и нашли. Након тога наставили смо заједно пут даље, према Нишу, где смо били већ у подне.

Отишли смо заједно до Рајкових родитеља, где је планирано да  преноћим, јер он има мали стан. Срео сам  ту живахне осамдесетогодишњаке(Рајко је 48-о  годиште), који су били поприлично оптерећни разноразним болестима. Ко и не би у њиховим годинама. Јако љубазно су ме дочекали, као да сам им рођени син. Ту  смо се послужили   слатком од разних врста воћа, које је ту стајало од прошле године, као да  је само мене чекало. Након Рајковог одласка до своје куће, направио сам мали одмор од четрдесетпет минута да мало одморим, у пријатној свежини спаваће собе, што ми је поприличнмо пријало.

Након што смо се претходно договорили, у стану се, негде око 15,30 часова,  појавио чувени нишки маратонац Александар Ацко Крстић, директор ОШ „Душан Радовић“ и власник приватног вртића „Ацко“, у маратонским круговима  позант као „Карфиол“, због специфичнг начина исхране који практикује у последњих четири године живота, а све  по систему: само пресно воће и поврће, и ништа друго. У доста топлом и пријатељском разговору, као да се годинама знају, Ацко се ту распричао надугачко и нашироко, а кад су тек дошли до лозе Брајовића, тек је кренула прича, јер је девојачко презиме његове мајке Брајовић. Ацко се ту задржао, иако је свратио само на кратко након што је кренуо на тренинг, око сат времан. Договорили су ново виђење ускоро. Ја сам се са њим договорио да се видимо код њега на мом повратку са Хиландара, након што ми је то брат Рајко првобитно предложио.  У међуврмену, упознао сам Славицу, кћерку њихових комшија која ми се, први првом сусрету, не знам зашто допала, и са којом сам успоставио  врло непосредан контакт. Видело се да јој нешто у животу и браку недостаје, што су ми потврдили и Рајкови родитељи, тако да сам, бар на неки начин, олакшао необавезним разговорима  и зезањем оно што је, вероватно већ годинама, тишти. Био бих нескроман ако не  бих признао  да ми се Славица и физички допала: било је у њеном приступу, погледу, говору тела,  очима,  нечега што ме се, иако уморног од пута и труцкања по излоканим друмовима, допало.

Поподне смо отишли код чувеног бицикл мајстора – Мицка, на Чаир, који ми је на тенане, иако је имао велику гужву, прегледао бицикло и отклонио неке недостатке. У међувремену отишли смо да видимо и његову радњу препуну бицикла и разноразних делова, а мој брат Рајко је одлучио да ме части „роговима“ за бицикл, који су се на преосталом делу пута показали као веома практични и сврсисходни.  Они су за мене били паво откровење.

У вечерњим часовима отишли смо код Рајка кући, наставили до дубоко у ноћ дружење са његовом породицом, пријатељима, пренели фотографије  на ЦД, и након тога отишли код његових родитеља да тамо обојица преспавамо. Пре тога, одрадили смо мукотрпан, али неопходан посао око паковања ствари, у чему је Рајко прави перфекциониста. На његво предлог, оставио сам по њему за мене неке сувишне ствари код њега, да би растеретили бицикло, које је било поприлично    оптерећено на разним врстама друмова, од неких који су били права  дневна, али и ноћна „мора“, до ониј који су права аеродромска писта, али којиј је, нажалост,  у  земљи Србији било врло, врло мало.

П. С. Да не заборавим: уз јутарњи доручак и припреме, као и благослов његових родитеља, оставио сам за Славицу мали поклон, из манастира Копорин, да мисли на мене, као неког кога је, ни крива ни дужна, срела,  али који јој је, ја бар тако мислим, бар на тренутак олакшао и улепшао њену суморну   свакодневицу .

ДАН ШЕСТИ

НИШ – МАНАСТИР БОГОРОДИЦЕ ДЕВИЦЕ

Након доста бурног и напорног дана и делова ноћи проведених делимично код Рајкових родитеља, а касније и  ккод самог Рајка, легли смо, након што смо до танчина разрадили и одрадили паковање мог бицикла, негде  до иза један после поноћи.

Време до раних јутарњих часова провео сам у релативно чврстом (полу)сну. Прилично нерадо сам устао, доручковао, а након седам часова кренули смо пут југа Србије. Време нам је било доста наклоњено, али и  пут у другом делу дана. Старим „краљевским“ путем релативно брзо стигли смо у Лесковац, смо посетили осамдесетпетогодишњу мајку Рајковог пријатеља Владе Стојиљковића, званог „Сељо“. Пријатна женица донела нам је ракију, мед, ту сам појео једну крушку, нађену успут у дворишту и једну јабуку која је управо пала са дрвета.

Након тог посета отишли смо у део града где се, од недеље до недеље, одржавала чувена, јубиларна, двадесета по реду Лесковачка роштиљада. Поједосмо у једном од отворених угоститељсдких објеката по једну пљескавицу, пописмо пиво и киселу воду, поједосмо по салату, укупно три земичке, а конобар нам све то зачини са рачуном од 1 080 дин. Нисмо могли да дођемо себи. Ако је и од Лесковца, превише је. Конобар нам, у знак извињења, рече да је његов газда за седам дана закуп дела улице морао да плати чак 4 000 евра. То је његов проблем, мислим у себи, али, шта је, ту је. За време ручка, као и мало након тога, друштво нам је правио један мали Ром који, на сву срећу, није  био превише досадан.Сити и напити, одлазимо пут мотела Предејане и чувеног „џепа“. Куписмо у оближњој самопослуузи пиће, које врло брзо пописмо, узјахасмо наша бицикла и  одосмо према граници.  До изласка из „џепа“ на једвите јаде нађосмо село Мртвице , као и пут до манастира Богородице девице, који нигде, ни на којој карти Србије не можете наћи. Као да не постоји. Манастирска козја стаза, препуна камења, на којој су наша јадна бицикла поприлично одскакивала,  учинила је да смо на том кратком, али веома захтевном делу пута, уложили крајње атоме сднаге да стигнемо до коначног одредишта. Ипак, наша упорност се, на крају, исплатила, тако да нам се манастир, који је у почетку изгледао као фатаморгана, приближавао све више и више.

Затекосмо ту сестру Макрину и двојицу радника који раде на изградњи помоћних манастирских просторија. Ту су била и двојица момака из Смедерева, која су помагала прилично болешљивој сестри Макрини, као и девојка из села Мртвице, која је иначе студентица Више железничке школе у Београду, која је ту ради пеглања пешкира и постељине.  Убрзо смо били позвани на неочекивано богату гозбу, коју ни у сну нисмо очекивали, а на столу је било свега и свачега, па чак и Апатинског пива. Али, не и воде у купатилу, тако да смо по самом доласку остали без воде за планирано освежење. Али је зато са видиковца, који чини једна огромна стена, вероватно вулканскок порекла, где се налази  прастара црквица, био фантастичан.

Након краћег одмора, пред спавање, Рајко и ја смо отишли на ноћно снимање, на његов предлог, уз пун месец и препуну душу. Нисмо знали шта нас сутра очекује, али смо ипак, у паузама између чекања на долазак воде, имали један релативно чврст сан у чистим и мирисним креветима. Пред сам јутарњи полазак,  за манастир Прохор Пчињски, сестра  Макрина ми је поклонмила једну бројаницу.  УЗ болесно срце, леђа, поприлично велики шећер, она успева да држи све под контромлом у том манастиру који је ни на небу ни на земљи, за што јој треба одати свако признање.

ДАН СЕДМИ

МАНАСТИР БОГОРОДИЦЕ ДЕВИЦЕ – МАНАСТИР ПРОХОР ПЧИЊСКИ

Због проблема са водом Рајко и ја смо, сваки на свој начин и у своје  време, дежурали поред ВЦ-а и ослучкивали шум надолазаће воде, вребајући прилику да оперемо делове опреме, као и  да се мало „уљудимо“. Суштина целе те приче је, по речима сестре Макрине,  у томе да се изнад њих налази кућа једне жене која по васцели дан и ноћ залива своје воћњаке, тако да једноставно не преостане ништа за манастирско здање.

Након обавезног доручка, без којег нас љубазна сестра Макрина  није пустила, за силазак са врха користили смо другу стазу, која је била много прихватљивија. Након силаска са „црвеног“ моста ишли смо пречице до ауто-пута даље према македонској граници.

Један од најсрећних тренутака који ми се догодио на мом бициклистичком путешествију био је  на неких 20-25 км удаљености од Врања. На равном делу пута, који нам је чак дозвољавао да успут посматрамо природу, престигао нас је црни џип Бг регистрације  из кога је изашао,  главом и брадом,  нико други до Михајло Несторовић Нестор, директор Кутурног центра „Лаза Костић“ Сомбор који је са кумом ишао пут манастира Хиландар.  Изненађење је било обострано, пријатно наравно. За његовог кума, понајвише, који се одушевио том сценом.  Искористили смо прилику и направили неколикко заједничких снимака, тек толико да овековечимо  овај радостан тренутак.

Али, након тога следи једно непријатно изненађење.  Пре самог уласка у Врање одлучили смо, ни криви ни дужни,  на наговор, да посетимо „надалеко“ чувену Врањску бању.  Уместо два,  како су нам  успут рекли,  превалили смо узаним „асфалтним“ путем чак осам км у једном правцу да би, за дивно чудо, затекли нешто што сигурно ни у сну нисмо очекивали. Уместо надалеко чувене бањске лепоте, затекли смо монументални  „Кркобабићев“  споменик, који је само један од „Скадара на Бојани“ који је, по васцелој Југославији, нажалост и Србији, градила комунистичка, социјалистичка, а након тога  ко зна која власт. Ради се о  неком будућем хотелу, мегаломанских размера, који је, наравно, само започет и никада  није, нити ће бити завршен. Испод и иза свега тога стоји, нико други до Кркобабићев, или ко зна чији пензиони фонд.  Од очекиване фонтане, или чесме са водом, у центру бање,  ни трага ни гласа. Након кратког получасовног боравка идемо даље, разочарани до дубине душе оним што смо видели.

На сву срећу, након тога следи једно пријатно изненађење, када смо на самом успону према  Врању, свратили у једну  дисконтну продавницу  пића и сокова где смо,  са  више него љубазним домаћином, по нашем дубоком убеђењу, попили најхладније „Нишко“  пиво у околини.  За време нашег „принудног“ одмора и освежења, придружили су нам се ту радници локалне „Чистоће“, попили по коју са нама, фотографисали се, нудили нас неком новом туром, али ми смо то „стоички“ одбили и кренули даље.

По систему „топло-хладно“ Рајко је у вожњи бициклом примио једну неугодну вест: да му је умрла снаха од брата, тако да је за њега даљња  вожња изгубила сву пређашњу радост. Ипак, био је толико колегијалан да ме наставио пратити до манастира Прохор Пчињски, јер су му након тога јавили да је сахрана  тек у понедељак.

Ново изненађење снашло нас је у самом Врању, где је Рајко намеравао да посети Савету Вељковић, 87-годишњу старицу, мајку његовог доброг пријатеља  Новице, који живи у Београду, а врло ретко долази у Врање.  У уској уличици, каква је већина у старом градском језгру, Албанске голготе број 40,  упркос најави,  и неколико покушаја њене сусетке да је умилостиви,  да нас пусти да је видимо, старица је била неуморна и неумољива.  Након безуспешних покушаја који су трајали скоро цео сат времена,  старица Савета, слабовида, плашљива, није нас хтела примити и ми идемо даље.

Рајко и ја смо,  иначе, као бициклистички пар, доста добро одрадили маршруту. Најтежи део пута био је према манастиру, кога сам ја одрадио гурајући бајс, а Рајко, као прави професионалац, одвезао узбрдо  у брзини 1-1. Нисам хтео да ризикујем да уз поприлично велики успон, као и  врло стрм силазак, ризикујем да се нешто деси мом бициклу, које ми је требало и за наставак путовања. Ђани ми је у једној поруци, пре тога, написао: Чувај бајс, а чувај и себе, што ми је било стално на памети.  Силазећи гурајући бицикло, нисам могао а да се не дивим манастирском здању, које је било у котлини. Поглед је био више него фантастичан, уз прелепи залазак сунца, какав се само на планинама може видети.  Иако сам, на самом почетку успона, као гурач бицикла, био мало бржи него Рајко, преостали део успона и силаска другарски сам му препустио предност.

Рајко се, наравно, добрано одморио у ишчекивању свог другара. Заједно смо ушли у манастир Прохор Пчињски, који се налази само 150 м удаљен од српско – македонске границе и око којег су се водили поприлични спорови коме припада: нама или њима.  У одсуству игумана Јована, који је недавно устоличен, а који је забранио било коме да преспава у самом манастирском здању, имали смо поприличних проблема да добијемо ноћење. Нудили су нам да ноћимо у закупљеном делу, по цени од 10 евра по комаду, али сам ја то категорички одбио. Уз добијање броја телефона оца Бобана, из Владичиног хана, који је одобрио наш боравак, размене  „врућих“ телефонских разговора, на крају ипак добијамо, уместо првобитног испосничког смештаја, поприлично велику, четворокреветну собу, све са купатилом и ВЦ-ом, као и редовно послужење уз ракију и колаче.

Напослетку, добијамо, по мени,   краљевску вечеру,  по Рајку „само“ свадбарски“ купус, уз разноразне прилоге, на  коју сам, у почетку, дошао само ја. На мој изричит захтев и убеђивање, придружио ми се касније и брат Рајко, јер је проблем био у његовом дугогодишњем невечеравању, али купусу није могао одолети .  

Након тога, пуних стомака, одлазимо пут наше собе, туширамо се, сваки на свој начин, за шта је мом   брату Рајку требало, веровали или не, пуних сат времена. У ишчекивању мог реда на туширање, врло тешко сам одолео надолазећем сну.

Рано ујутро, чили, ведри и одморни, кренули смо даље, према македонској граници и  братској Републици Македонији.

ДАН ОСМИ

МАНАСТИР ПРОХОР ПЧИЊСКИ – КАТЛАНОВО

Мој брат Рајко је, због његове надалеко чувене церемоније припреме, устао први из  кревета. Нисмо се журили, иако нас је обојицу чекао далек пут: њега назад према Нишу, а мене према Македонији. Попили смо ракијицу, послужили се колачима, опростили са монасима, искушеницима, једна  Приједорчанка,  која тренутно живи у Минхену, која се ту случајно задесила, сликала нас је обојицу пре поласка.  Непосредно пре самог поласка Рајко среће једног суграђанина,  бициклисту, размењује са њим неке информације и крећемо пут македонске границе, до које ме он прати бициклом. Успут, одлучује да доручкује на оближњем киоску: купује мало качкаваља, две паштетице, хлеб, фефероне, Хеба воду. Ја сам свој део ппојео врло брзо, али код мог  брата Рајка је то трајало целих четрдесетпет минута: између осталог, разлог је била његова  „свежа“ протеза, на коју је морао да пази. Приметио је да сам мало нервозан ( а ко не би био), те смо најзад кренули пут границе, која је удаљена свега 150 м. Кратак и љубазан разговор са граничарима, поздрав, Рајкова неостварена жеља да ме слика на растанку и пут у бесцаринску зону, једнако лош, као и онај до манастира. Гранични полицајци ми препоручују  вожњу аутопутом, иако је по правилу забрањено.  На испуцалом и неравном путу, који нимало  не личи на асфалтни,  вожња нимало угодна, а никако да стигнем до дуго очекиваног пута  према Куманову. Када сам већ изгубио сваку наду , наишао сам на њега. Аутопутом идем даље до Катланова, где живи музичар Мики Ђорђијевски, пријатељ мог пријатеља Страхиње Рашића, хармоникаша. Након питања упућених испред оближње продавнице одмах следи одговор где се налази кућа у коју улазим, након неколико минута неповерења, јер нису могли да поверују у то да им у кућу долази   тамо неки  бициклиста, па још чак из Сомбора. Ускоро ручамо заједно, јер је већ било време ручку , након тога мој домаћин Златко, бивши радник МУП-а ,  и ја идемо до манастира света Недела( читај Недеља),  који се налази на оближњем брду. Место прелепо, пуно православних знамења, а тамо срећемо Сретана Пауновића, медијатора и менаџера, који је својевремено радио са Лепом Бреном, Чолом, и свим осталим естрадним звездама нама некад тако драге екс Југославије. Уз пиће, следи и разрада плана  као и кружна вожња до оближњих места, између осталог и Петровеца, где се налази скопски аеродром, а  где срећемо бившег боксера Мирчета,   садашњег градоначелника овог прелепог малог градића, а ускоро одлазимо и до Ђоке Лазаревског, врлог пријатеља  нашег Сомборца Арпада Шаркезија, који је чест гост новосадских и београдских  маратонских трка. Након испијања једног пива, одлазак у топли и пријатељски дом Ђорђијевских, где ми је понуђено ноћење. Следи вечера, гледање сателитског програма, са једно 200 канала, а након  прича о свему и свачему, где је било места и за југоносталгију, одлазак у  дуго ишчекивани кревет.

Мики, Стралетов другар, који је само кратко време провео са нама, јер је морао на свирку у Криву Паланку, је заиста диван момак, баш онакав каквим ми га је Страхиња представио. Старији брат Иван, звани Иве, незапослен, будући магистар права, био је јако љубазан и нарезао ми је фотографије на ЦД. А мајка Верица је пшосебна прича: изузетно шармантна, духовита жена, са прелепим топлим очима, у сваком тренутку се трудила да ми угоди и да све буде потаман, па чак и више од тога. Био је то мој најлепши дан, али уједно  и мали одмор, тек толико да напуним батерије пред полазак на пут даље.

ДАН ДЕВЕТИ

 КАТЛАНОВО – МАНАСТИР СВЕТИ ЂОРЂИЈА

Након изузетно пријатне ноћи, кја је уследила негде након 22,30 часова, пробудио сам се, чио и весео, око пола осам. Златко и Верица, моји домаћини, изузетно пријатни и гостољубивци људи, већ су били на ногама, свако на свом задатку.  Након што сам спаковао бисаге, уследио је доручак, уз чашицу ракије са Златком, поздрав за испраћај и вожња низ македонски аутопут, који ми је, након свега и свачега што сам у претходном периоду  доивео и преживео, приуштио право задовољство. До Велеса, бившег Титовог, стигао сам релативно брзо. Већ око пола десет. Да све не би било тако незанимљиво,  побринуо се мој бајк који је, из мени непознатих разлога, јер је у Сомбору  рађен мултисервис, почео да крцка. Љубазноћу вулканизера  из вулканизерске радње „Дине“, који је, на сву срећу, радио и недељом, дотеран је и подмазана је  предња кочница, уз савет да у оближњем месту Неготино обавезно заменим предњу главу, која је, полако, али сигурно, почела да отказује. Нешто слично десило ми се прошле године, када сам првога дана имао  малтене исти проблем, који је решен у Шиду.

Но, Неготино и суседну Демир Капију, у коју сам ушао са намером да спавам у локалном манастиру, врло брзо сам оставио за собом. На карти са манастирима Македоније у Неготину је уцртана црква, а у Демир капији манастир, те сам се руководио том идејом. Уствари је било обрнуто, те саам извисио, и кренуо даље  према селу Удово, а онда према суседном селу Давидово, да би спавао у оближњем манастиру. Људи које сам срео успут су ми саветовали да идем даље, према Валандову, јер нису сигурни да у том манастиру некога има, што сам на крају и учинио. На самом улазу у Валандово, након што сам халапљиво појео један грозд убран са  оближње плантаже, као и неколико смокава, скренуо сам пут манастира свети Горги, који је на оближњем брду. Даље сам, наравно, гурао бицикло узбрдо, све до надморске висине од 300 метара. Целим путем, након јутарњег доручка, пио сам само воду, појео оно што сам малопре навео и то је било све за цели дан.

Надомак манастира свети Ђорђе стигао сам негде око пола пет. То би значило отприлике око осам сати вожње, али  не знам стварно колико сам прешао километара. По мојој скромној процени, било је то негде око 90 километара, ни превише, ни премало. Домаћин манастира ме у почетку примио доста резервисано,али ми је одмах понудио лежај за одмор. Купатила, наравно, није било, тако да сам се на оближњој чесми умио, опрао косу изузетно хладном планинскком водом. Елем, ујутро следи пут даље.  Након кратког боравка у Валандову, размене еура за денаре, пут под ноге и правац Гевгелија, која се налази око двадесетпеткилометара удаљена од границе. Још увек имам један дан вишка, тако да ћу морати преспавати у оближњој Ђевђелији. Ништа зато, кажу да је то јакко леп градић од 20-так хиљада становника. Уз изненадни позив за јутарњу кафу, након што сам, захваљујући сестри Гроздани, јако лепо и  вечерао, следи препорука да променим план и преспавам  следећег дана на Дојранском језеру. Било би то лепо: мало купања, мало фотографисања, али мој бицикл и даље крцка???

ДАН ДЕСЕТИ

 МАНАСТИР  СВЕТИ ЂОРЂИЈА – ЂЕВЂЕЛИЈА

Пристојан сан у манастирском амбијенту, са прелепом околином пребогатом водом ( десетак изворишта) није наговештавао да би се у наставку пута могло догодити нешто  лоше. Ујутро ме пробудио свеж планински ваздух и шум многобројних водотокова. Након паковања бицикла, попио сам рану јутарњу кафу са  сестром Грозданом и двојицом посетилаца. Након тога уследио је повратк у Валандово, где сам након вожње од неких 5 км изашао на македонски аутопут, за Ђевђелију, где срећем неколико радника Македонијапута, све са возачем камиона Звонком. Питам их за пут даље, пожалим се Звонку на крцкање у бициклу, он ми се понуди да ме превезе до Ђевђелије и оближњег сервис мајстора, али ја то, наравно, одбијам. Међутим, након спуста  при којем сам постигао рекордну брзину од 37,7 км на сат, осећам да нешто са бициклом није у реду. Не крцка, а разлог сазнајем врло брзо: предња глава је тотално отишла у офсајд. Немам времена  за панику, узимам бицико и гурам га уз јак бочни ветар који ме, с времена на  време, гура са аутопута. Након пет пређених километара, за око сат времена, долази, на сву срећу, мој спасилац Звонко, који ме вози до оближње Ђевђелије. Тик до хотела Пелагонија, где одлучујем да преспавам. Међутим, бицикл ми је био прва брига. Шаљу ме код мајстор Пере, званог Петар, који ми, уз оријентациону цену од 500 – 600 денара, што је равно 10 евра,  нуди поправак, али тек за поподне., Прихватам понуду, јер немам никаквог другог  избора и идем до хотела да се сместим. На портирници прелепа смеђокоса девојка, са импозантним стасом, ми даје кључ собе 101, уз цену од 700 денара, односно 12 евра. Прихватам, јер морам сачекати поправк бицикла, па тек онда даље.

У соби следи прање опреме: бајк шорца, туширање, прање косе, стављање првих белешки на папир тога дана, а након тога и одмор, за које је време пала и прва, прилично ситна кишица на мом путешествију.  Користим прилику за кратак одлазак у центар града, где сам мало фотографисао,  а након тога одлазак код мог бицикл мајстора, који је све то већ раније урадио. Тек на повракту у хотел примећујем да ми мајстор Пера није вратио магнет за предњи точак за дигитални сат, што након тога и чиним, а увече одлазим у шетњу . За сутра, план је одлазак до 2 км удаљене границе са Грчком и правац Солун, илити Тесалоники, удаљен негде око 70 км од границе, а потом моје коначно одредиште-манастир Хиландар.

П. С. Ђевђелија је градић који туристима може много да понуди: лепе паркове, цветњаке, куће у оригигиналном стилу. И, пре свега, доста прихватљиве цене за нас који долазимо из једне  од земаља у окружењу. За два мала хлеба, два кисела млека од по 400 грама, две бритвице за бријање, 1 скопско пиво у лименци, два каладонта од 75 мил, 1 супер лепак – свега 250 денара. Због новонастале алергије, изазване конзумацијом јаја у Катланову и манастиру свети Ђорђе, морао сам у апотеци купити један Синодерм, по цени од 80 денара.

ДАН ЈЕДАНАЕСТИ

ЂЕВЂЕЛИЈА – ПОЛИГИРОС

Уколико за неки дан могу рећи, у свом досадашњем  55-годишњем животу, да ми је био најтежи, онда је то, свакако, осми септембар 2009 године. Но, кренућу редом.

У хотелу „Пелагонија“ у  Ђевђелији сам имао сасвим пристојан одмор, ако се изузме мало већа галама младих момака, за време гледања ТВ-а, као и код боравка у собама, што им се, с обзиром на њихову младост, могло и опростити. Одјавио сам се, успут плативши рачун, и по прохладном , али врло пријатном дану, идем даље, пут грчке границе.

Првобитна намера била  ми је да идем до Солуна, или Тесалоникија, какко Грци кажу,  што ми је препоручивао и Зоки, из Београда, из манастира Прохор Пчињски, да се тамо, у српској цркви, јавим јеромонаху Доротеју.  И можда преспавам тамо. Али ме добар пут, подстакнут адреналином, понео даље. Грчка је за мене као бициклисту била велика непознаница. Језик такође. Врло мало ознака било ја на аутопуту, којим се вози у (само)убилачком стилу: преко 100 на сат. Мало је било ознака на енглеском језику, понајвише када је реч о споменицима културе и сл, али је то било недовољно. Грци су, опет, посебна прича. Више одмажу, него што помажу. Језик, енглески, углавном не знају, али ни своју географију, нарочито растојања између места. Што сам више возио, поуздајући се у њихове произвољне информације, пут ме даље водио од мог коначног   одредишта  - Уранопчолиса, које је, од Солуна, требало бити удаљено неких 120 км. Нажалост, то сам доста касно схватио. Када сам превалио већ добар део пута, тако да није било повратка назад. Ни крив, ни дужан, нашао сам се након 12 сати бесомучне вожње по најгорим узбрдицама, али и низбрдицама на Халкидикију, увече, око седам сати, у Полигиросу, месту које је на сасвим другој страни отока.  У то ме, на једном делу пута, уверавао и саобраћајни полицајац, рекавши ми љубазно  : О, господине, па ви сте на сасвим другој страни отока. Задњих 10 км, на скретању  улево према  том месту,  био је константан успон,тако да сам морао гурати бицикло узбрдо, и тако пуна два сата.

У самом  месту, које је иначе доста занимљиво, разговарајући са разноразним људима, од којих су неки били крајње нељубазни, у стилу : ко га јебе, ко је сад овај, а други сасвим љубазним, али ништа нису знали, или нису хтели да знају, разговарао сам о неком месту где бих могао преноћити. Моја потрага за „тајанственим“  хотелом „Главас, за кога је било доста ознака на путу,  потрајала је скоро сат и по, јер нико, наводно, није знао где се налази. То би било, отприлике, када би неко знао где се у Сомбору налази хотел Интер национ, али не зна, напр, где је Вајдингерова палата, јер се фамозни хотел налазио само двеста-триста метара узбрдо, с десне стране огромне болнице.

У једном од безброј покушаја  упућују ме на приватни смештај. Један млади Грк, вероватно ромске крви, водао ме по градићу пола сата горе-доле. Лево-десно, узбрдо-низбрдо, да би ме најзад  одвео до једне младе Гркиње, вероватно професорке енглеског језика, која ми је, уместо за 50 евра, колико иначе кошта, понудила исто то са попустом за „само“  45 евра. Опростио сам се, врло брзо од ње, рекавши на  уморном енглеском језику  да је то мало превише за мене, мислећи  при томе да би то још могао још и  поднети, уколико би она делила кревет са мном. Али, целу ноћ.

И, када сам готово изгубио сваку наду, гладан, жедан, уморан, поспан, промрзао, две младе Гркиње, на слабашном енглеском језику, упућују ме  на прави пут. У хотелу „Главас“, напокон, срећем једног постаријег Грка, на рецепцији, који ми нуди собу у вредности од 45 евра за ноћ. У недостатку било каквог другог избора прихватам понуду. Смештам бицикло на балкон, при том преносећи га  с друге стране балкона повређујем се( једина повреда на путу дугом 1 220 км), туширам се и релативно прибран покушавам  реконструисати све оно  што ми се дешавало . Не могу да верујем, а морам, да сам тога дана превалио сигурно 200 км, као и чињеницу да је то моје „реновирано“  бицикло без проблема и приговора  сасвим стоички издржало.   Рецепционер ме, не знам зашто, љубазно обавештава да  до Уранополиса имам само 18 км , а до Јерисоса само 35. Следећег дана уверио сам се у то колико ме „дебело“  слагао,  јер сам следећег дана возио пуних шест сати, за које време сам прешао око 80 км. Уљуљкан његовим убеђењима, покушавам заспати, али ми сан тешко долази на очи али, после претумбавања по глави свега и свачега,  али, ипак, у  цик зоре,  у томе коначно и успевам.

ДАН ДВАНАЕСТИ

ПОЛИГИРОС – УРАНОПОЛИС

После заиста ужасног и исцрпљујућег дана, који сам возио на релацији Ђевђелија – Тесалоники – Полигирос, који је са гурањем и тражењем преноћишта трајао  безмало преко 14 сати,  данас сам имао нешто лакшу туру. Пробудио сам се око  5,30 ујутро, по српском времену, јер све до тада нисам померио  сат за 1 сат унапред, припремио сам ствари, унаточ ситној и досадној киши која је ромињала готово целу ноћ. Била је то прва права конкретна киша на мом путешествију. Крећем пут Уранополиса, верујући да ћу брзо стићи. Морам да признам да су „браћа“ Грци луди скроз наскроз, а при томе и сасвим безобразни. На путу до моје крајње дестинације тога дана, након два сата узалудне вожње, у покушају да осетим мирис мора, или га пак видим,  а да при томе нисам успевао ни једно ни друго, једна таксисткиња, коју сам морао зауставити, на мобилни телефон ми је укуцала, када сам је питао колико сам далеко од Уранополиса, да је то 60 км. Који шок за мене !!! На крају, то се и обистинило. Ноге су већ постале поприлично тешке, мишићи укочени, такко да сам, мало-мало, гурао бицикло на успонима од којих су неки чак ишли и до 12 степени. То би једино за нашег бициклисту Декса био изазов, али за мене не. Ипак, на крају, након шест сати вожње и гурања бицикла, релативно свеж, наккон Јерисоса,  дошао сам до  Уранополиса, мог крајњег одредишта.

Док сам се распитивао код локалних идиота, на љубазном енглеском језику,  на тему где се ваде светогорске визе, а то је било свега стотињак метара од обале, од чувене „Куле“,  требало ми је скоро сат времена за то, тако да сам на то место стигао у 13,45, што значи да сам за тај дан закаснио, јер они затварају већ у 13 часова. Још једно разочарење за мене, али, шта је, ту је, бар сам надохват руке манастиру Хиландар.

Ипак, у свакој несрећи има и нека срећа. Одмах преко пута тог места нађем љубазног дедицу који је вребао успутне туристе као што сам ја, који ме, на крају, убедио да код њега могу спавати за 20 евра за ноћ. Било је то, ипак, много пристојније него за 45 евра у проклетом Полигиросу.  У омаленој соби са два кревета добио сам чак и  ТВ, купатило, а у којој  сам, у међувремену, мало одспавао,  нкон тога фотографисао пристаниште, радње, попио за 1,40 евра прилично хладно Амстел пиво, опрао прљаве ствари( свих 9 комада, све са рукавицама), а након тога отишао да видим где могу нешто појести и попити увече када потпуно огладним, али да то не буде превише. Било би то право „освежење“ за мој празан желудац, који тога дана памти само петнаестак успут убраних смокава на путу, неколико литара воде и ништа, ама баш ништа више.

Поподневне сате провео сам у лаганој шетњи централним делом града, посматрајући трговине, бутике, којих је на сваком кораку, али нигде ни једне поштене трговине или супермаркета, како они кажу. У томе  сам, напокон, и успио, у једној уличици узбрдо,  а пре тога сам, у Туристичкој агенцији, проверио евентуалну везу за Солун, аутобусом, на који сам рачунао у повратку. Купио сам ту једно млеко за 1,20 евра, као и један слатки хлеб, за 2,20 евра, шпто је било сасвим пирстојно, у односу на цене хране у успутним објектима.

У разгледању трговина, нисам могао одолети, а да не погледам доњи део тренерке који би ми, свакако, требао, јер имам само један за манастир  Хиландар. Цена је била сасвим прихватљива( 10 евра), али чак и за мене мало превелика. По мојој скромној процени, било је то за неког ко има 2,10 – 2,15 цм висине и бар 130 – 140 кг „живе“ ваге.

На једној клупи поред обале попио сам млеко, појео хлеб, посматрао туристе, размишљајући како ми, полако, али сигурно, нестају еврићи из скоро празног новчаника. Након тога мало сам прошетао плажом, не пожелевши да се при томе окупам( ипак је ово моје искушеничко путовање), а на плажи сам, сасвим случајно,  у разгледању, нашао једно „самсонајт“ јастуче за спавање, што сам, наравно, потом и присвојио. Може ми послужити за спавање у аутобусу, на повратку назад, као и у возу до Ниша, или Београда, зависи где одлучим да се мало одморим.

ДАН ТРИНАЕСТИ

УРАНОПОЛИС  – МАНАСТИР ХИЛАНДАР

Ноћ проведена у приватном смештају, по прихватљивој цени, у односу на Полигирос, била је до сада најлакша. Устао сам, по први пут, негде око 5 сати, а да се пре тога нисам будио, отишао у ВЦ, мало погледао ТВ, а негде око 6 сати почео са спремањем за манастир Хиландар. Релативно брзо спаковао сам ствари, покупио са терасе оно што сам претходног дана опрао, око 6,45 отишао до канцеларије која издаје светогорске визе. Био сам први у реду, који је до 7,20, када су отворена врата, био поприличан.  У рекордном року, за свега 1 минут, све је било готово: од тренутка када сам предао пасош, па  све до тренутка када сам добио хиландарску визу. Нисам имао времена за одушевљење, одмах сам отишао до луке, нажалост пропустио бродиће који су  у 8 и 8,30 ишли до Свете горе, јер нисам имао резервисану карту. Узгред, нисам ни знао да је требам имати, било ми је сасвим логично да је могу купити на бродићу.Ново разочарење уследило је  негде око 9,30, када сам, петнаест минута пре поласка великог брода, сазнао да са бициклом не могу унутра, јер немам дозволу грчких власти. На брзину остављам бицикло у оближњој сувенирници, уз преклињање да га приме. Седам минута пре поласка сазнајем да морам имати купљену карту, или ме неће примити. Обезглављен, питам успут где се налази место за куповину карата и на једвите јаде сазнајем за то. Купујем карту,  улазим на брод немајући при томе времена да узмем било шта из бисага, тако да сам до манастира Хиландар отишао само са фотоапаратом и  торбицом.

У свакој несрећи, наравно, има и мало среће. На броду упознајем неке Београђане, који су кренули на крстарење око Свете горе. Од њих сазнајем да је на броду такође једна група Београђана, који у оквиру поклоничког путовања иду до Хиландара. Са Владаном Сеферовићем, водичем, договарам да се са њима вратим назад до Београда.

Брод је путовао до луке Јовањица негде окои 45 минута. Ни превише , ни премало, а путовање је протекло доста брзо, уз разговор и неколико кругова са чутурицом са ракијом коју сам, на крају, добио као поклон.  У луци нас, наравно, дочекују монаси из Хиландара и пребацују разним превозним средствима. Након 10,5 км пређеног пута, неасфалтираног, наравно, али врло добро утабаног, до крајњег одредишта – манастира Хиландар. По самом доласку Владан нам налази смештај, у новоизграђеном конаку,  након што смо у гостопримници, која се сада налази ван зидина манастира, попили по ракију и појели ратлук, све домаће производње.  Након тога Владан нас води у Саборну цркву која је, на сву срећу, остала сачувана у пожару, где држи двочасовни, исцрпан говор, без прекида, о историјату манастира, али и српског православља, све  од једанаестог до двадесетог века.  Користим прилику да након тога направим што више фотографија. Покушавам да пошаљем СМС поируку Ђанију, тек толико да се похвалим да сам стигао, али узалуд. Једноставно, на Светој гори нема сигнала. Један монах ми рече да се једино са обала мора може телефонирати.

У очекивању мале службе, која је око 17 часова,искористио ссам прилику да забележим све оно што ми се дешавало у прве две трећине тринаестог дана мог поклоничког путовања.

Након обавезне мале службе, која је  , на срећу,   потрајала веома кратко( свега пола сата), отишли смо, уз обавезну церемонију на ручак/вечеру, заједно са још тридесетак монаха колико их тренутно има. Вечера је била у складу са постом, уз предиван домаћи хлеб, воду,  домаће вино, грожђе. Нажалост, због краткоће вечерње молитве која је обавезна уз обедовање, не успевам попити сво вино које сам наточио у чашу. Али сам зато, по угледу на друге, са собом понео мало хлеба, тек толико да ми се нађе уколико огладним увече.

Након краћег одмора, у вечерњим часовима, отишли смо, са Владаном на челу, у кратку шетњу до светогорских обала, где смо видели чесму краља Алкександра првог, 650 година  стару маслину цара Душана, која још увек даје плодове, као и пирг краља Милутина. На обали уживали смо у лепоти дивљег  плаже и прилично чистог мора.

Због умора, нисам ишао на вечерње бдијење које је, безмало, потрајало од девет увече па све до три сата после поноћи. Увече сам релативно лако заспао али сам се, с времена на време, будио због хркања( читај: тестерисања) једног старијег натурализованог Београђана, родом са Шавника. Али, све у свему, први од два дана боравка у манастирском здању, био је више него задовољавајући.

ДАН ЧЕТРНАЕСТИ

МАНАСТИР ХИЛАНДАР – ЈЕРИСОС

Обавезно устајање у манастиру Хиландар је у 6,30 часова. То важи дословце за све. Након тога следи намештање кревета, напуштање собе и јутарња молитва, која почиње око седам часова. Време трајања јутарње службе је око два сата, тако да је за већину поклоника, који воле мало дуже да спавају, то помало напорно. Службу замењује доручак, уз обавезну молитву, а по њеном завршетку, нема више ни јела ни пића. Трпеза је била богатија него иначе, јер је био празник: мали-велики петак.

Кратко време одмора након обедовања искористио сам за куповину монашког штапа за Благоја Свркоту, који сам платио 20 евра, као и сребрног прстена за себе, по цени од 10 евра, на коме се налази молитва: „Господе, сачувај и спаси нас“. Имао сам срећу па је монах прихватио плаћање у динарима, јер иначе, због мањка еура, не бих могао купити ништа. Негде око 12,45 отишли смо аутобусом до обале, укрцали се на брод, који је, за дивно чудо, овога пута био јефтинији за два еура( пет уместо седам, колико смо платили на доласку, иако је исти превозник). По искрцавању, одјурио сам до сувенирнице, као и до мога бајка, кога, на сву срећу, нико није украо. Оставио сам поклоне за манстир Хиландар, за које нисам имао времена да их узмем у одласку: књиге као поклон Градског музеја Сомбор, часописи као поклон мог другара Мирослава Миде Кичиње, из Старе Пазове, као и ДВД са поклоничког путовања у  Јерусалим, 2005. г. поклон Хаџи Здравка М. Ковача.

Након што сам предао кључ газди код кога сам спавао, а који сам првобитно заборавио, уз пратњу мале кишице идем пут Јерисоса, који је удаљен  негде око 15-16 км.  По самом доласку, имао сам срећу да сам хотел „Алкионис“, где бораве моји спасиоци пронађем  релативно лако. С обзиром на чињеницу да ме Владан препоручио газда ми је снизио цену за 10 евра, тако да сам ноћење са доручком платио 30 евра. У соби која је у свему била супер, најпре сам опрао прљаве ствари, истуширао се, али, и поред најбољих намера, нисам успео да одгонетнем чему служе неки технички детаљи у соби. Имао сам прилике да на ТВ мало погледам кошаркашку утакмицу Пољска – Русија, а након тога прошетао сам градом , мало готографисао, купио банане по цени од 1,80 еура, пиво по цени од 1,50 евра( биг Амстел), које сам, након састављања овог извештаја, са слашћу  и попио.

Вечерња шетња је била у скраћеном обиму. Ситна, досадна киша, пореметила је моје планове, градић је ионако био пуст, а ретки пролазници, које сам сретао, говорили су углавном на српском језику. Били су то, претежно, млади брачни парови са децом, или пензионери. По повратку до хотела сазнао сам да је јутарње буђење у осам,  доручак у пола девет, а  толико жељени повратак у девет сати.

ДАН ПЕТНАЕСТИ

ЈЕРИСОС – БЕОГРАД – СОМБОР

Након углавном непроспаване ноћи, делом због валова мора(???) , делом на моменте снажног ветра, али и треме због дуго ишчекиваног повратка, устао сам   врло рано: већ око седам и почео паковати ствари, јер је буђење најављено за осам, а полазак за девет. Између тога, на моје пријатно изненађење, уследио је прилично солидан, иако хотелски доручак, што ми је било јако драго, јер сам пребринуо бригу због тог дела обавеза.  Успут сам од мога земљака Слободана,  из Метковића,  добио мало  маргарина и џема, тек толико да ми се нађе на путу, што се касније показало врло корисним.
Окупљање за повратaк са „Доброчинством“, поклоничком агенцијом СПЦ-а,  из Београда, коју је возила туристичка агенција „АТ Тревл“ из Смедерева, почео је већ у раним јутарњим часовима. Ја сам припремио  бисаге, бицикло, и све остало што сам на њему имао.  Врло брзо смо, уз пратњу ситне, али досадне кише, убацили ствари  у бус  и кренули са заостатком од неких петнаестак минута, што је било занемарујуће. Владанов план, иако је он остао у Јерисосу да дочека нову групу, на предлог његовог заменика Ђуре Лабуса, био је да се остане мало дуже  у Солуну(пет сати), у који смо стигли негде око 11,45, мало ради шопинга,  мало ради шетње и забаве. Град је прави европски. Да ми Београђани не замере, али по речима једног од учесника поклоничког путовања до Хиландара, њихов град није  ни за мали џеп Солуну: прекрасни тргови, улице, поприлично пријатна атмосфера, гомила људи на улицама, прелепе Солуњанке, стари споменици, све је било потаман. Ја сам се нашао у друштву Ђорђа, Сање и Слободана,  тек толико да се не бих поново изгубио као ономад када сам са Милијом Аћимовићем, из АК „ Маратон мира – Видовдан 99“,  ишао на Меморијалну трку мира: Нови Сад – Београд – Скопље – Солун. У шетњи сам, захваљујући Ђорђу, који се трудио да буде достојна замена Владану Сеферовићу, али и да мало шармира нашу колегицу,  успео да препознам неке делове Солуна, хотел  „Касторију“,  где смо својевремено спавали за 35 евра( без доручка, са заједничким купатилом и ВЦ -ом на спрату), али и пијацу где сам се изгубио.  Пијаца је посебна прича за себе. Већ много далеко од ње осећа се „мирис“ рибе, тако да је за мене, који имам доста јако чуло мириса, то било мало превише.  Рибе је било свакојаке, а пошто смо дошли мало доцкан, већ је увелико клизила из малих гајби у којима је стајала, јерсе лед већ увелчике топио,  док су се купци ценкали са продавцима око цене, чак и уз мало „ потезања“ за рукав. Било је ту и других врста меса на отвореном: од јагњетине, до свињетине и сл. Не знам шта само инспекција мисли о томе, али то је њихов проблем. Ми смо, да бисмо прекратили време, појели по један гирос не баш превише јефтин:  3 евра по персони (частио је Ђорђе), а након тога  наставили шетњу у којој смо, по мишљењу нашег водича, видели оно најважније, између осталог и прелепу Богородичну цркву, али и надалеко познату цркву светог Димитрија, заштитника Солуна, све са његовом криптом. Ја сам искористио прилику да направим низ сјајних фотографија.

 Елем, време је протекло доста брзо. Окупили смо се сви већ раније  од заказаног времена( 16,45) у улици Цимикис, код хотела „Асторија“, попили по пиће( ја сам попио биг „Амстел“ по цени од 2,2 евра), отишли у ВЦ и пут под ноге.

Наставак путовања био је доста пријатан, све док нисмо почели да прелазимно границе, нарочито када смо дошли на македонско-српску, где су нас гњавили два пута по два сата, и тако све до пола један после поноћи. Да би се мало опоравили од овог шока, у коме је главни актер био један наш гранични полицајац, са једно 20-так кила вишка, а  који је, у међувремену, на наше очи,  с ногу попио пиво. Када су га у бусу питали зашто преглед аутобуса  траје толико дуго рекао је дословце овако : „Јеби га, морамо“. Након тога, после вожње од око једног сата, отишли смо у мотел Предејане, у коме су неки вечерали, а неки отишли до оближње самопослуге да купе нешто за јело, по много прихватљивијој цени. У самопослузи препознала ме једна жена, на каси,  када сам пар дан раније куповао освежење са братом Рајком, из Ниша,  а гле чуда, јео сам на истој столици на којој сам поцепао тада бициклистички шорц( овај пут на столици је био мали подметач).

Већина нас је спавала, или је покушавала да спава до Београда, у који смо дошли негде после шест часова. Сви су врло брзо отишли до својих топлих домова, жена, деце, баба, дедова, а ја сам (пре)натоварен свим и свачим, све са новом торбом и монашким штапом, кренуо пут Новог Београда. У међувремену сам залутао, прошао испод моста, поново се вратио на њега, поново залутао верујући неким Београђанима,  вратио се на прави пут, а након сат времена успешно стигао до стана мог другара из детињства  Лазе Марића, у Омладинских бригада 226. Елем, ту ме чекало право мало изненађење: након три пута звоњења, након одласка на терасу и зивкања на мобилни телефон, јавила се Јасмина, Лакијева жена  и рекла: Лаки спава, ја спавам, а на моје питање да ли могу оставити бицикло, да идем пут Сомбора, рекла је да може. Изненађење или не? Ипак сам ја само Лакијев друг, ,који се виђа са њим сваких десетак година, а не она. Бицикло је остало, нека му је са срећом.

Ускоро одлазим на станицу, хватам локални бус број 67, узимам торбу, торбицу и фото апарат, али, веровали или не, не узимам и  монашки штап, који вероватно краси сада стан неког ко ни у сну не може помислити шта би то могло бити. Оде мојих 20 еврића. Због умора, поспаности, ја сам недостатак штапа приметио тек када сам увелико био на путу офуцаним возом на линији Бар – Суботица, све у стилу филмова Емира Кустурице, кога је након пуна два и по сата клацкања, заменио нешто бољи на линији Врбас – Сомбор. Стигнем ја у мој градић негде око 13 чаосва, па пешке, пут под ноге и стигох кући негде између 13,30 и 14 часова, потпуно контузован, да бих након тога обавио све оно што сам већ унапред испланирао: пренос слика   фото апарата, са флеша, са ЦД-а, стављање прљавих ствари у веш машину, прање, повратак однешених ствари на своја заслужена места, слање е-меил порука и томе слично. У тренуцима док машина редовно ради, и док чекам повратну информацију на мој е-меил, настојим се сетити свега што сам преживео у 29-часовној  тортури. Али, и то је за људе, зар не?

ОД ОСТРОГА ДО ХИЛАНДАРА, ОД ХИЛАНДАРА ДО ТРИГЛАВА

Након свега онога што сам до сада написао, преостаје  ми још  једино да споменем пар  „пикантерија“ и занимљивих детаља,  као и  непредвиђених сусрета који су на мене оставили посебан утисак. Одакле да кренем?

Можда најбоље од самог почетка. Од самих припрема. Колико год сам се трудио и слушао савете пријатеља: Ђанија, Антике,  Драгана, Рајка, ипак сам, у оквиру опреме коју сам понео заборавио неке неопходне детаље, а потреба за тим се показала на мојој бициклистичкој тури православља „Сомбор – Хиландар 2009“.  Рецимо: грицкалица: једноставно сам сметнуо са ума да ћу на путу бити 15 дана, да између осталог, колико год ја то хтео или не, нокти расту, а када вам на путу пукну један или два нокта, око намештања опреме, а немате је, није нимало пријатно. Или, пак, игла и конац. С обзиром на чињеницу да сам само један доњи део тренерке понео за потребе боравка у манастирима, јер сам други заборавио у Новом Саду, морао  сам, хтео не хтео, пазити да ми се нешто не деси тој истој тренерци, јер не знам шта бих без ње у условима где је она неопходна. Између осталог, заборавио сам да понесем и благослов манастира Хиландар, који ми је потписао отац Симеон. На сву срећу, Драган Ћирић, мој несуђени хиландарски друг, имао  је то код себе. Или, на пример, полиса осигурања коју сам, и поред савета Ружице Пекез, из агенције „Еуро лајн Пекез“ ипак заборавио понети. Не дај  Боже да ми се било шта десило на путу кроз Македонију, или пак Грчку, јер би у противном, у недостатку полисе, све морао сам плаћати из властитог џепа. На сву срећу, ништа од тога се није десило.

Један од најважнијјих предуслова, да би све прошло како треба, колико год  ви мислили да није можда неопходно, је добијање    благослова. Ја сам их  имао три: оца Саве Николића у Сомбору, Српске патријаршије  у Београду и манастира Хиландар, као најважнији. Уз та три благослова било ми је много, много лакше.

Један од најзимљивијих и  мени најдражих детаља на мом путешествију збио се када смо мој брат Рајко из Ниша и ја возили путем према Врању. Негде на 15 до 20 км према овом живописном градићу зауставља се џип БГ регистрације. Мени у почетку није било јасно због чега: да ли да провере где се налазе или нешто слично. Брат Рајко ми каже: то је неко твој. Не верујући чекам, кад из џипа изађе, нико други до Михајло Несторовић Нестор, директор Културног центра „Лаза Костић“, који је на Хиландар ишао са својим кумом. Нестор ми данас рече да је његов кум био одушевљен тим призором. Ми такође.

Као један од чланова поклоничке групе, коју је превозило „Доброчинство“, из Београда, био је и отац Драган Анђелић из Железника, који је у мантији већ тридесетак година. Изузетно интелигентан, образован, начитан, али и врло специфичан. На  путу до манастира, као и у шетњи до обале мора, отац Анђелић је ишао, веровали или не, у ципелама од кенгурове коже, које је засигурно добро платио. Уместо редовних бројаница, које коштају два до три евра, носи  кожне бројанице од 10 евра. На  недавном путовању у  Грчку купио је апостолке по цени до 200 евра и тд.

Заштитни знак и легенда манастира Хиландар, уместо до сада неприкосновеног оца Василија, који је, кажу, у међувремену, „забрљао“ и пере суђе у кухињи, тренутно је омалени отац Кирило, духовник или исповедник.  За оца Кирила сам доста чуо, али нисам знао да је стручњак за мобилне телефоне и, уколико са тим имате било какав проблем на Хиландару, слободно му се обратите.

С обзиром на конфигурацију терена, на  узвишењу где је Хиландар, и око њега, једино  уз помоћ соларне енергије можете користити телефоне, факсове, компјутере, тако да, ако случајно зовете карактеристичне бројеве, а немате везу, знајте да је код њих облачно време, и да је то једини разлог.

Испред манастирског здања сам, јер су ми то већ раније рекли, упознао и једног нашег Сомборца, који тамо ради на обнови манастира: Немању Стојкова, кога сам, додуше, до сада знао само из виђења. Каже да тамо ради већ три седмице и не зна до када ће остати.

Након што смо у манастиру Хиландар добили смештај, у каснијем разуговору са „конакџијом“, како он себе зове, сазнао сам да се зове Зоран Будимир, да  живи у Каћу, и да му је отац рођени Растинац, а деду Максима Будимира сви знају. То сам, по повратку, проверио код Стевана Делића, пензионисаног директора ОШ „Лаза Костић“ Гаково, одељење у Растини. За Стевана Делића везано је још једно моје познанство: у Лесковуцу, на „Роштиљијади“, где сам упознао Свиленковског, који је некада  давно био његов ученик у Растини.

На путевима  на којима сам возио: од земљаних, преко пешчаних, локалних, регионалних, магистралних, па све до модерних аутопутева, на којима се вози лудо, луђе него што можете и замислити, једноставно нема времена за страх: одлучили сте се на то, немате другог избора, адреналин кола вашим венама, али ви имате свој циљ, о коме сте маштали годину дана, због  којега стее а на тренингу прешли преко 4 000 км, имате обавезу према спонзорима, донаторима, познаницима, пријатељима,  да се вратите светла образа. Када све то прође, не вреди размишљати  о томе шта вам се на путу све могло десити: да вам пукне гума, да вас, не дај Боже,  удари ауто,  да данима возите пшо киши, ветру, или било шта слично. Једноставно, било и прошло је, онако како се ни у сну нисте могли надати и требате себи самоме честитати  и Богу бити захвални на   томе што је цело време био уз вас.  

Постоји још много тога о чему бих могао писати: о томе шта и како сам у међувремену јео можда понајвише. Или  можда о томе колико нисам јео. Највећи проблем на грчком аутопуту представљала је вода, јер на десетине  километара немате нигде воду,  нема ни трговина, ни пумпи, а потребна вам је.  Тамо где мислите да ће вам је Грци дати, они се праве луди и не знају шта је то. У једном тренутку, када сам већ био на измаку снага, на ко  зна којој узбрдици, нисам могао одолети,  а да успут не  узмем једну флашицу  воде од 0,5 л, која се ту  нашла на путу.  Након што сам се умио исто тако из неке флаше која је била ту. Нисам размишљао уопшпте о томе да ли ће ми се уопште нешто десити, Било је битно једино да утолим жеђ, тако да ми се чини да сам на путу дугом 12 дана, на коме сам превалио 1 220 км, попио дневно, у просеку, бар пет до шест литара течности, можда и више,  јер ми је то стварно било потребно. О смоквама које сам налазио успут, као и грожђу, које сам јео са слашћу, у Македонији и Грчкој,  као мало дете,  да и не говорим.

И, на самом крају, уз речи захвалности свима онима који су ми помогли, али и онима који су обећали помоћи, а то нису учинили, свима онима који су ми честитали на  пшодухвату, али и онима који нису, из не знам којих разлога,  још реч-две о ономе што планирам за идућу годину. Једна од дестинација је Ђердапска клисура, друга одлазак до Височких пирамида, о којима се у последњих пар година много говори, трећа да поново одем до Свете Горе, али да овај пут обиђем све и један од 23 манастира, али и да се попнем на највиши врх-Атос. Можда највреднији подухват би био онај који сам, на путу, договорио са братом Рајком: одлазак до Љубљане бициклима, пењање на Триглав, највиши врх дежеле, а некада и Југославије, а онда потом повратак бициклима назад.

Оно што је, свакако, моја  огромна жеља за наредни период  је одлазак бициклом у „Свету“ земљу, у Јерусалим, али за то је потребно много припреме, што и није неки велики проблем, али је проблем новца доминантан за боравак од неких 30-40 дана на путу. Шта ће се од овога остварити, остаје да се види у наредном периоду.